Dobro jutro.
Prošlog meseca stajao sam na pozornici u Parizu, obeležavajući 100 godina CISAC-a, Svetske konfederacije autora i kompozitora, a ovog meseca stojim na pozornici ovde u Ženevi. Put od jednog grada do drugog ima svoju priču, jer Pariz je mesto gde su rođena prava stvaraoce. Godine 1791., kada je Francuska postala prva zemlja na svetu koja je zakonom propisala da delo autora pripada autoru. A Ženeva je mesto gde su ta prava postala univerzalna. Ugovor koji kaže da je pesma napisana u Stokholmu zaštićena u Seulu, u Sao Paulu i u Njujorku. Bernska konvencija ima svog čuvara ovde u WIPO-u, samo nekoliko kilometara od ove pozornice.
Pariz je dao obećanje, Ženeva ga je učinila univerzalnim, a ja sam ovde da zamolim ovaj samit da to učini još jednom, za eru veštačke inteligencije. Ime ovog samita je AI for Good (VI za dobro). To je inspirativno ime. Ovog tjedna Ujedinjene nacije su pokrenule novu Komisiju za VI za dobro, koja okuplja vladine naučnike i tehnološke kompanije kako bi pomogle oblikovati budućnost VI-ja. Nadam se da će za stolom uvek biti rezervisana jedna dodatna stolica za kreatore čiji je rad omogućio ove sisteme, jer naslov ovog samita sadrži pitanje: Dobro za koga?
Želim da predložim jednostavan test. Tehnologija je dobra kada ljudska bića čiji je rad omogućio tu tehnologiju nisu izbrisana njome, kada na nju pristaju, kada dele ono što ona stvara. Prema tom testu, VI za dobro već postoji. Znam to jer svake večeri stojim unutar jednog takvog primera u Londonu. Neki od vas su možda videli ABBA Voyage – četiri digitalna avatara, među njima i ja, 40 godina mlađi. Toplo preporučujem. Nastupa obično pred punom salom, šest predstava nedeljno, omogućeno motion capture-om i mašinskim učenjem.
Neki me ljudi ponekad pitaju: „Kako možeš da držiš predavanja svetu o VI-ju i ljudskoj kreativnosti, a onda prodaješ karte za gledanje mašine koja nastupa umesto tebe?“ Odgovor je jedna reč: pristanak. Mi smo to izabrali. Učestvovali smo u tome. Plaćeni smo za to. Tehnologija služi umetniku jer su umetnici bili za stolom od samog početka, a publika to voli. Dakle, pretpostavljam da je to VI za dobro. To nije slogan; to je ugovor.
Ali postoji i druga verzija – ona bez ugovora. Negde na svetu danas generativni model proizvodi muziku. Proizvodi više pesama u jednom danu nego što će svi članovi CISAC-a napisati u celom životu. To može da radi samo iz jednog razloga: treniran je na našim delima, na veku ljudskih pesama, uključujući, ne sumnjam, i moje. Progutane bez dogovorenog odobrenja, bez plaćanja i bez ijedne razglednice.
Neću ovde stajati i govoriti vam da je muzika koju stvara mašina hladna ili bez duše, i da će publika uvek čuti razliku. Znam da to nije istina. Iskreno sam u strahopoštovanju pred alatima koji su izgrađeni, ali strahopoštovanje nije isto što i prihvatanje. Alati su izvanredni, ali nisu mogli biti izgrađeni bez nas – umetnika, tekstopisaca, muzičara, producenata, svake osobe koja je napisala melodiju, snimila izvođenje, pronašla reči koje možda nikada ranije nisu bile izgovorene. Njihov rad živi unutar ovih modela. On je temelj na kojem su ovi alati izgrađeni. On je razlog zašto oni zvuče onako kako zvuče, kreću se onako kako se kreću i osećaju onako kako se osećaju. To nas čini partnerima, a ne protestnim, preprekama ili problemom kojim se bave advokati. Partnerima. A partneri zaslužuju mesto za stolom. Partneri zaslužuju deo žetve.
Šta to zapravo znači u praksi? Jer nisam ovde samo da iznesem moralni argument. Ovde sam da predložim rešenje. Neki kažu da je odgovor u praćenju naših dela u izlazima modela, i razumem taj instinkt. Ali mislim da to pogrešno razume način na koji ti modeli rade.
Kao što svi znamo, oni ne uzorkuju snimke; oni uče odnose između milijardi primera – kako se melodije kreću, kako se harmonija razrešava, kako se ritam, boja tona i jezik kombinuju. Ono što izađe nije kopija nijedne pojedinačne pesme. To je nova sinteza izgrađena od svega što je model naučio.
Dozvolite mi da vam dam primer kako ja radim sa VI-jem. Trenutno pišem novi mjuzikl i koristim ga skoro svaki dan. Snimim sebe kako pevam i sviram pesmu ili njen deo koji sam napisao, sviram je na gitari. Pošaljem je u VI model i zamolim ga da mi da cover jer želim da čujem pesmu otprilike onako kako će zvučati kada je jednog dana, nadam se, snimim sa ljudskim izvođačima. Jednostavno promptujem: pop balada, ženski vokal, gudači – i odjednom imam potpuni demo. Slabosti koje ranije nisam čuo odjednom postanu očigledne. Most koji ne radi kako treba, reči koje ne zvuče dobro, melodija kojoj treba još jedan zaokret. Onda prepravljam i ponavljam iznova i iznova. Izazivam bilo koga da to prati unazad. Ne možete.
Za mene je praćenje izlaza uvek bilo pogrešno pitanje. Pravo pitanje je mnogo jednostavnije. Radi se o treningu. Naša dela su ušla unutra. Trebalo bi da budemo plaćeni za ono što je ušlo, ne za svaki izlaz koji izađe na drugoj strani, nego za sirovi materijal koji je mašinu učinio onim što jeste.
Već smo rešavali slične probleme. Kada se pojavio Spotify, nismo pokušavali da merimo vrednost svakog pojedinačnog slušanja pre nego što platimo kreatore. Licencirali smo katalog. Procenat prihoda platforme vraćao se kolektivno nosiocima prava. VI može da funkcioniše na isti način. Deo prihoda od pretplata na VI mogao bi se vraćati kreatorima čiji je rad trenirao te sisteme. Upravljano kolektivno, baš kao što kolektivno licenciranje funkcioniše više od jednog veka. Infrastruktura već postoji. Princip je već uspostavljen. Ono što nedostaje je politička volja da se to zahteva za sve, a ne samo za one dovoljno moćne da tuže.
I to je ono što tražim od ove sale danas. Ovo nije samo o zaštiti današnjih umetnika. Radi se o tome da osiguramo da sutra uopšte bude umetnika. Ako ljudski kreatori ne mogu da zarade za život, manje ljudi će posvetiti godine savladavanju instrumenta, pronalaženju svog glasa ili pisanju pesama koje nešto znače. A ako se to dogodi, sama VI će na kraju imati manje originalnog, ljudskog materijala od kojeg može da uči.
Pravednost nije samo moralno ispravna. To je način kako da bunar ne presuši.
Sada sedimo na raskrsnici. Sudski postupci koji se trenutno vode širom sveta pomoći će da se odredi hoće li licenciranje postati temelj ove nove industrije ili će slobodno iskorišćavanje. Odluke donete u narednih nekoliko godina oblikovaće kreativnu ekonomiju decenijama i decenijama. Nisam pesimista. Proživeo sam kasete, CD, MP3, Napster, streaming. Svaki put naša industrija je pronašla način da prihvati novu tehnologiju uz zaštitu ljudskog kreatora. Svaki put ljudi su morali da donose teške odluke. I svaki put odluke koje su opstale bile su razumne.
Ljudska kreativnost nije samo sadržaj; nije samo podaci. Ona je svedočanstvo, život proživljen, tuga koja je postala stih, ljubav koja je postala melodija, specifično, neponovljivo iskustvo ljudskog bića u određenom vremenu i mestu, pretvoreno u nešto što drugo ljudsko biće može da oseti. To je ono što je treniralo ove modele, i ljudi čiji su životi i rad postali deo tih modela zaslužuju da podele ono što su omogućili.
Zato kažem kompanijama koje grade ove izvanredne sisteme: izgradili ste nešto izuzetno. Niste to mogli izgraditi bez nas. To nas čini partnerima. Zaslužujemo mesto za stolom. Zaslužujemo deo žetve.
Ljudska kreativnost nije neprijatelj veštačke inteligencije. Ona je razlog zašto veštačka inteligencija postoji.
Budućnost ne zahteva da biramo između kreatora i tehnologije. Zahteva da odlučimo hoće li kreatori ostati partneri u budućnosti koju pomažu da grade.
Pariz je dao obećanje. Ženeva ga je učinila univerzalnim.
Ljudi u ovoj sali imaju priliku da obnove to obećanje za eru veštačke inteligencije.
Verujem da hoćemo.
Hvala vam.